Poslednjih četvrt veka u agraru predstavljaju tužni period za zemlju koja se, makar deklarativno, zalagala na oslanjanje na poljoprivredu kao na glavnu granu razvoja i perspektive.

Piše: Katarina Lakićević

Umesto da se nakon sumornih devedestih stanje u poljoprivredi konačno dovede u red, ona je postala plen domaćih tajkuna koji su pažnju sa mešetarenja u trgovini i gradnji, sada usmerili ka mešetarenju u agraru.

Velika količina državne zemlje im je pružila za to fantastičnu priliku, te je javnost svakodnevno izložena informacijama o uzurpaciji zemljišta ili vestima o tome da ono umesto kod seljaka, naduvavanjem cena završava kod tajkuna. Ove godine su prvi put određene lokalne samouprave zaustavile neovlašćeno korišćenje državnog poljoprivrednog zemljišta i u skladu sa tim uklonile useve sa spornih parcela.

Tako su npr. Službe opštine Inđija iznajmile kombajn i skinule useve sa više od 120 hektara nelegalno zaposednute opštinske zemlje. Uzurpacija je samo jedan od nelegalnih načina za dolazak u posed državnog poljoprivrednog zemljišta. Legalni način je zakup tog zemljišta. A i tu stvari ne idu kako bi trebalo.

Prema Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, lokalne samouprave su dužne da raspisuju javne licitacije njegovog zakupa. Iako je zakon predvideo da državna zemlja dođe po pravu prečeg zakupa u ruke poljoprivrednika koji se bave stočarstvom, a komisije pri lokalnim samoupravama revnosno sprovode postupak, najveći deo državne zemlje se ipak nađe u rukama velikih poljoprivrednih korporacija.

Na pomenutim licitacijama cena zakupa se do te mere naduvava da mali stočari nemaju nikakve šanse. Pre dve godine je čak postavljen rekord u zakupu državne zemlje u Sremu i to u ataru sela Golubinci u iznosu od čak 140.000 dinara po hektaru.

U Vojvodini je bilo slučajeva da ni onaj koji izlicitira visoku cenu zakupa nije sposoban da je plati, te pokušava da sa lokalnim samoupravama dođe naknadno do nekog sporazuma mimo ponovne licitacije, što obesmišljava kompletan proces javnog nadmetanja. Dodatni problem predstavlja i činjenica da se sledeće godine ovako visoko izlicitirana cena uzima kao početna i to dodatno obeshrabri one kojima je ta zemlja najpotrebnija.

Oni kojima bi državno poljoprivredno zemljište dobro došlo, a koji bi od njega na realnim osnovama podigli poljoprivrednu i, pre svega, stočarsku proizvodnju, a samim tim bitno uticali na povećanje ukupnog bruto društvenog proizvoda, polako dižu ruke od nadmetanja sa velikim agrarnim korporacijama.

Sava Čortan, stočar iz Belegiša, godinama seje kukuruz koji upotrebi za svoju stoku. Iako ima pravo na zakup državne zemlje u postupak ne ulazi jer, kako kaže, to mu se ne isplati. I Mihal Balaž iz Stare Pazove, koji obrađuje preko 50 hektara zemlje i spada u red većih poljoprivrednih proizvođača, kaže da čak i oni sve teže funkcionišu u ovakvim okolnostima.

Problem zakupa poljoprivrednog zemljišta je pitanje prioriteta države. Da li joj je važna armija domaćih stočara sposobnih da strateški i na dugoročnom planu ozbiljno podignu nivo proizvodnje u državi, ili nekoliko korporacija koje će brzo i lako napustiti ceo posao čim im se pojavi nešto isplativije?

Većina država u Evropi je brojnim merama upravo zaštitila svoje poljoprivredne proizvođače. Iako Srbija usklađuje svoju zakonodavnu praksu sa Evropom, poredstoji još puno posla da domaći poljoprivrednici dobiju tretman poljoprivrednika u Evropskoj uniji.

Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta "Mreža 21" koji finansira EU. Sadržaj predstavlja odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.