Ni nakon 14 godina, država Srbija još nije počela da analizira slučaj zrenjaninske fabrike lekova "Jugoremedija", iako je to jedna od 24 sporne privatizacije čije preispitivanje zahteva Evropska unija.

Piše: Živan Vasić

Zrenjaninska fabrika lekova "Jugoremedija" je po drugi put u fokusu javnosti - Hipo banka je preko finansijskog posrednika ponudila potraživanja na diskauntnu prodaju, pa je moguće da je novi vlasnik kupi za "tepsiju ribe".

Kako su bankari dali saglasnost na ponuđeni, doduše od suda i stečajnog upravnika još neprihvaćeni program reorganizacije koji predviđa da se preduzeće iz forme akcionarskog prevede u društvo ograničene odgovornosti, ostali poverioci bi ostali praznih šaka, a mali akcionari bez 58 odsto suvlasništva. Bio bi to čudan rasplet za firmu koja i u stečaju već tri i po godine, doduše u smanjenom obimu rada, pozitivno posluje.

Ali, kako su "farmaceuti" zapali u nevolje, kada su  krajem 2006. posle troipogodišnjeg štrajka, sudskom odlukom uspeli da ponište režiranu privatizaciju, a sledeće tri sezone uspešno radili i godišnje prihodovali cirka 17 miliona evra? Vratili su dugovanja nastala tokom upravljanja nelegalnog vlasnika, a 11 miliona evra kredita uložili u unapređenje pogona za proizvodnju čvrstih formi lekova.  Izgledalo je da sve ide u dobrom smeru.

Šta se zapravo desilo u ovoj prilično zamršenoj priči o kojoj se interesuje Evropska unija, ali ne i ovdašnji mediji niti politički establišment?

Rušenje farmaceutskog tržišta Srbije

Zdravko Deurić, vd direktor od 2007. do 2012 godine, za 021 kaže da oporavak  i razvojni trend preduzeća nije odgovarao državi, vlasniku 42 odsto akcija, čiji organi i institucije itekako snose odgovornost za pokušaj problematične privatizacije. Stoga je država sredinom 2009. započela i u naredne dve godine drastično narušila farmaceutsko tržište Srbije.

Nije joj bilo teško; Republički fond za zdravstveno osiguranje kupac je 90 odsto lekova na tržištu Srbije i u prilici je da ucenjuje prodavce medikamenata. RFZZO to čini tako što rok plaćanja sa 60 sukcesivno produžava i na preko 300 dana, a državne apoteke, domove zdravlja, bolnice, klinike i instituti dobijaju nalog da sve nabavke realizuju preko sugerisanog veledrogeriste.

Tako su svi politički nekontrolisani veledrogeristi oterani u bankrot, a zamah dobijaju politički privilegovani (Deltafarm, Nelt, itd.) i nameću nove uslove poslovanja; sa većim državnim apotekarskim kućama ugovaraju ekskluzivno snabdevanje i umesto standardnih 6,5 maržu povećavaju na čak 30 odsto. Kako je cena leka prema pacijentu administrativno odredjena (oko 60 odsto prosečne cene istog leka u tri zemlje - Italiji, Hrvatskoj i Sloveniji ), uvećanje marže ide na račun proizvođača.

I među zaposlenima u državnom farmaceutskom sektoru bilo je hrabrih; tako je nekadašnja direktorka Apotekarske ustanove "Zrenjanin" podnela ostavku, ne želeći da poštuje nalog svoje stranke (LSV) o potpisivanju ugovora o ekskluzivnom dobavljanju lekova preko "Deltafarma" Radeta Baste, prijatelja Ivice Tončeva, bliskog saradnika Ivice Dačića.

Simbioza zakupca i Hipo banke

Prinuđena da robu prodaje ispod cene proizvodnje, "Jugoremedija" se nekoliko godina koprcala, ali krajem 2012. godine ne uspeva da Hipo banci otplati 2,5 miliona evra pristiglu ratu. Bankari posle kolebanja iniciraju stečaj. Stečajni upravnik Radomir Stević konkursom za 50.000 evra mesečno izdaje fabriku u zakup "Union mediku", novosadskog pekara Milana Selakovića, takođe SPS aktiviste.

Novi upravljač angažuje sedamdesetak radnika i tri i po godine radi samo najprofitabilnije segmente proizvodnje. Radnici i mali akcionari, vlasnici 58 odsto preduzeća, tvrde da je u ovakvom poslovanju godišnji profit najmanje dva miliona evra.

Hipo banka, u ime Odbora poverilaca, na osnovu praćenja poslovanja, izjasnila se da "Jugoremedija" može da savlada teškoće i uspešno posluje. Stoga je bila u obavezi da sačini plan reorganizacije preduzeća.

Umesto da angažuje profesionalne konsultante, bankari ulaze u neobičan aranžman sa zakupcem i prihvataju njegov plan reogranizacije. Međutim, stečajni upravnik i stečajni sudija ne mogu da se izjasne o planu, delom zbog bolesti, ali više zbog drastičnih razlika u proceni vrednosti "Jugoremedije", a upravo je taj podatak polazna osnova u planu reorganizacije.

Jer ima čak četiri procene vrednosti zrenjaninskog proizvođača.

Različite procene vrednosti

Kada je pre šest godina država htela da proda suvlasništvo, tim tadašnjeg ministra Nebojše Ćirića procenio je imovinu na 11, licencna prava na 45, zbirno 56 miliona evra. Međutim, ministar, prema rečima malih akcionara, razljućen što se nisu priključili njegovoj stranci Ujedinjeni regioni, odustaje od prodaje!

Početkom stečaja, upravnikova služba procenjuje firmu na 22 miliona, ističući da nisu uračunata licencna prava. Na zahtev malih akcionara beogradski Zavod za sudska veštačenja procenjuje firmu na 68 miliona evra, naglašavajući da su licencna prava na određene skupine lekova, za koje fabrika ima tehnološke i poslovne pretpostavke, pokazatelj dobrog višedecenijskog rada i sposobnosti da se oformi zgodno "skockan proizvodni program".

Zakupac Selaković je zahtevao novo veštačenje, a revizorska kuća KMPG šokira sve procenom od 17 miliona evra! Da bude neobičnije, ovu i procenu vrednosti od 22 miliona evra radila je ista osoba, koja je u međuvremenu promenila radno mesto.

Kako su dugovi "Jugoremedije" 27,2 miliona evra, vidi se da od procene zavisi da li je stečaj korektan (uvodi se kada su dugovi iznad vrednosti preduzeća) ili je isceniran da bi unapred definisani kupac jeftino kupio dobro preduzeće. Proces se rastegao, bankari gube strpljenje i paket iznose na prodaju. Ostaje nejasno zašto kao sopstveni prihvataju zakupčev plan reorganizacije, sveden na prelazak u formu društva ograničene odgovornosti u čijoj osnovi je najniža procena vrednosti "Jugoremedije"?

U ovom slučaju, jedino bi Hipo banka naplatila (deo) potraživanja. A od 27,2 miliona evra duga samo 9,1 investicionih su od Hipo banke, ostalo su potraživanja za plate zaposlenih, državi za poreze i doprinose, dva miliona drugim bankama, te milion i po dobavljačima. Novi vlasnik bi faktički do preduzeća došao za siću, otprilike za jednoipogodišnji profit u uobičajenim uslovima poslovanja.

Obaveza preispitivanja privatizacije

Da sve bude kafkijanski apsurdno, ovo je samo druga epizoda beskrajne farse začete privatizacijom zrenjaninskog proizvođača lekova. Prva je po bezobzirnosti i više međusobno oprečnih sudskih odluka gurnula "Jugoremediju" u nevolje koje, gotovo kontinuirano, traju bezmalo četrnaest godina!

Država, umesto da se zapita gde bi sada bilo ovo preduzeće da nije dugih nevolja, potom  postupi po zahtevu Evropske unije i preispita slučaj od starta, izbegava da i zaviri u slučaj. A kada bi dublje zagledala u spise i pročešljala tokove novca, dobila bi se celovita slika svojevrsne paradigme tranzicije na srpski način, dakle sprege tajkuna i političke vlasti.

Deurić nije usamljen u tvrdnji da je parcijalna i prerana, u oktobru 2002. godine, prodaja državnog suvlasništva polazište nevolja. Zaista, zašto bi država prodavala 42 odsto vlasništva dobre firme, i to samo za 1,8 miliona evra koliko je bila početna cena, kada se znalo da je u magacinima bilo lekova vrednih šest miliona?

Ni mali akcionari nisu bili obavešteni o prodaji radi mogućeg objedinjenja prodajnog paketa. Lekovi u magacinima nisu bili zapisani (a morali su biti) ni u privatizacionom prospektu. Dugogodišnje vođstvo firme najavljivalo je ljubljanski "Lek" kao poželjnog kupca i bio bi (možda za džeparac) da vest o zalihama nije stigla i do spornog niškog biznismena Jovice Stefanovića Ninija, vlasnika makedonske firme "Jaka", za kojim je bila raspisana poternica Interpola. Uporno je  licitirao i pobedio kada je cenu podigao na 15,5 miliona evra.

Trgovina sa sobom

Deo novca je isplatio, ali je ovaj tadašnji ljubimac Komercijane banke odmah založio "Jugoremediju" i podigao 10 miliona evra kredita za jedno od svojih brojnih preduzeća. Poslovnim aranžmanom iste firme i "Jake", fiktivno trgujući sam sa sobom, znatan deo novca prebacuje makedonskoj firmi i to pre nego što je uplatio celu privatizacionu svotu. Kruženja novca navodi da je "Jugoremediju" delom kupio i parama same zrenjaninske firme!

No, time je postao tek manjinski vlasnik, a hteo je većinsku svojinu i pravo punog upravljanja. Ugovorom o dokapitalizaciji bilo je predviđeno da investira 6,2 miliona evra, ali Nini nikada nije ni pokušao da nešto uloži. Direktor koga je postavio (predsednik UO je bio predlog malih akcionara) je pristao da učestvuje u novoj "trgovini sam sa sobom", pa je kupio dve tone sirovina leka "deolin", što je na nivou desetogodišnjih potreba, i po ceni stostruko većoj od tržišne!

Radnici i Upravni odbor nisu hteli prihvatiti mahinaciju, ali je Stefanović u zrenjaninskom  Privrednom sudu uspeo da prikaže aranžman kao dug "Jugoremedije" prema jednoj od njegovih firmi, a potom dug transferiše u vlasništvo i u sudu se upiše kao većinski (51 odsto) gazda. Koliko je u pitanju pokušaj nepotrebno obimne i preskupo ugovorene nabavke, pokazuje i činjenica da fabrika nikada nije zaprimila sirovinu, a roba i danas leži na carinskom skladištu.

Usledio je, sa manjim prekidima, troipogodišnji štrajk i kada se utvrdilo da Stefanović nije realizovao obaveze, privatizacija je poništena. Bio je potreban, međutim, još jedan štrajk da sudska odluka počne da se sprovodi. Tek su marta 2007. godine radnici ušli u preduzeće i zatekli potpuno ispražnjene magacine i sirovina i robe, mada ih je Nini zatekao dupke punim.

Dugovanja prema zaposlenima i državi su dostigli 5,8 miliona evra, 2,5 miliona je šteta usled promene načina plaćanja licencnih prava. Sud je na posao vratio 160 radnika štrajkača, ali je po našem zakonu u radnom odnosu ostalo i 140 radnika primljenih umesto štrajkača.

Tako je fabrika došla do 430 zaposlenih, duplo više nego što radi u sličnoj fabrici u evropskim državama.

Državi i novac i vlasništvo

Ipak, najgore je što je država ponovo postala vlasnik 42 odsto preduzeća. Mada je vlasništvo prodala, i to, pokazalo se, lošem upravljaču, po našem zakonodavstvu u slučajevima poništenja privatizacije vraća se stara vlasnička struktura. Tako je država za lošu prodaju nagrađena inkasiranjem u budžet 15,5 miliona evra i ostala (su)vlasnik.

Ispada, kao u priči "Glava šećera" Milovana Glišića, da je država motivisana da stalno prodaje i poništava privatizaciju iste firme! Ponovno državno suvlasništvo bilo je i osnov za novi nasrtaj na Zrenjanince.

Tokom upravljanja Ninija unazađena je tehnologija proizvodnje, pa je i to bio razlog da firma odmah uđe u 11 miliona evra vrednu investiciju. Tih meseci "Jugohemija" aktivira 4,5 miliona evra vredan spor nastao nekoliko godina pre privatizacije i brzo ga dobija.

Sve obaveze radnici su uspeli da isplate za dve i po godine rada u relativno korektnim uslovima. To se nekima, a pre svega državi, nije svidelo i preko Fonda za zdravstveno osiguranja je deformisala domaće farmaceutsko tržište, što je i početak druge etape beskrajne farse oko "Jugoremedije".

Na vidiku Strazbur

Slučaj dugo traje, čini se složenim. Ako ima dobre volje, ne bi trebalo da bude. Zrenjanincima u suštini nedostaje oko 3,5 miliona evra obrtnog kapitala da započnu punu proizvodnju. U normalnim uslovima poslovanja oni bi investicioni dug, inače ugovoren na deset godina lako vratili, redovno bi isplaćivali zarade, doprinose i poreze, namirili dug dobavljačima za kratko vreme.

Što se tiče duga prema radnicima i državi, te neophodnog obrtnog kapitala oni bi mogli da se isplate iz prodaje državnog dela  vlasništva.

Ukoliko država i dalje bude gramziva, slučaj može i dodatno da se zakomplikuje: mali akcionari i zaposleni su tužili državu za čitav niz štetnih poteza u periodu 2002. do 20013. godine i traže 112,5 miliona evra odštete. Prvostepeni sud je odbacio tužbu, ali je usledila apelaciona žalba, a, ako država sama ne preispita 24 privatizacije, realno je da konačnu reč kaže Sud u Strazburu.

Kolika će tada biti ukupna šteta, teško da iko može i da pretpostavi.

Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta "Mreža 21" koji finansira EU. Sadržaj predstavlja odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.