Nasilje nad ženama i marginalizovanim grupama, pre svega LGBT populacijom, često se ponavlja zbog blage kaznene politike, ali i karaktera društva.

Pišu: Gordana Mihailović, Zoran Strika
 
Izveštaj Gej strejt alijanse za 2014. godinu pokazuje da je broj fizičkih napada na LGBT osobe opao u odnosu na prethodne godine. Iako bi to trebalo da bude pokazatelj prihvatanja ove populacije, jedan od organizatora Parade ponosa, Goran Miletić, upozorava na to da veliki broj slučajeva nasilja ne bude prijavljen.
 
"Pripadnici LGBT zajednice uglavnom biraju da ne izlaze u javnost sa slučajevima nasilja, tako da je teško pričati o nekim brojkama, smanjenju ili povećanju nasilja, postoji strah od prijavljivanja istog, jer će se susresti samo sa osudom. Izveštaji su pokazatelji samo jednog malog dela. Smatram da smo na istome kao i ranije. Istina, policija je postala otvorenija, ali tužilaštvo mora da prođe kroz bitne promene", objašnjava Miletić za 021.rs.
 
Tokom prošle godine u Srbiji je ubijeno preko 40 žena žrtava nasilja. Biljana Stepanov iz Centra za podršku ženama ističe da podaci koje je Srbija uputila Komitetu Ujedinjenih nacija za eliminaciju diskriminacije žena (CEDAW), pokazuju da se broj prijava nasilja povećao, ali da se smanjio broj optuženih. Prema njenim rečima, takvom reakcijom država pokazuje da marginalizuje problem koji postoji.
 
"Dakle, sa porastom broja prijavljenih slučajeva, mi imamo situaciju u kojoj se smanjio broj optuženih u odnosu na prethodne godine. To znači da naša država olakšava kriterijume za krivično delo nasilja u porodici. Nasilnici se osuđuju u skladu sa prekršajnim zakonom, a tada su kazne mnogo blaže. Ono što se često dešava jeste da se bračni par, bez obzira ko je žrtva, kažnjava za narušavanje javnog reda i mira", priča naša sagovornica.
 
Sa sličnim slučajevima upoznata je i pravnica Milena Vasić, te ističe da je jedan od glavnih problema okretanje glave kada se nasilje pojavi pred nama samima.
 
"Istina je da kazne nisu srazmerne delima, ali postoje i drugi problemi. Međutim, pre nego što uopšte nešto dođe na sud, pitanje je kako će tužilaštvo definisati neko delo, kao pokušaj ubistva, tešku telesnu povredu ili samo kao nasilje u porodice. Dakle, oni u startu odlučuju o eventualnoj kazni za počinitelja. I zaista, sve se završava na podnošenju prekršajne prijave za narušavanje javnog reda", priča Vasićka i dodaje da je problematično društvo koje misle da ne treba da interveniše u slučajevima nasilja iza tuđih vrata.
 
Brzina donošenja presuda
 
Pored blage kazne za nasilnike, problem koji dovodi do obnavljanja nasilja jeste sporo izricanje kazne. Suđenje u razumnom roku jedno je od glavnih pretpostavki fer i pravičnog suđenja, zbog čega, od prvog januara 2016. godine, svako ko smatra da se njegov slučaj odugovlači bez razloga imaće pravo na novčanu naknadu.
 
Prema rečima Gorana Miletića, ponekad se dešava da suđenja za pretnje traju i po nekoliko godina, iako je tu jasno ko je krivac.
 
"Samo za Prajd imamo oko 250 slučajeva pred sudovima u Srbiji, obično dobijamo pretnje da će nas ubiti i to prijavimo. Sve se to završava na izvinjenjima, društvenim radom, oduzimanje računara i slično. Nekada su kazne bile duže, zbog čega i ne možemo biti zadovoljni kaznenom politikom. Međutim, velik je problem ono šta se dešava u samom procesu. Neki optuženi, poput Mladena Obradovića, umesto da budu optuženi, postaju miljenici sudija. Dešava se i da advokati otvoreno kažu da LGBT osobe ne treba da imaju ljudska prava, sve je to veoma problematično i degutantno", smatra Miletić.
 
Osuđivanje nasilnika, koji je ženi ašovom zadao teške telesne povrede, na samo šest meseci zatvora, kao i nasilje oca nad sinom koji je gej, te njegova odbrana da nije tukao sina dok nije saznao da je homoseksualac, govori o manjku svesti društva i države o žrtvama. Upravo o neprepoznavanju žrtava govori Milena Vasić.
 
"Brzina kojom se donose presude jeste problematična, ali naši zakoni konkretno ne prepoznaju pojam žrtve, ona je ta koja nema pravo na žalbu protiv presude. Jednostavno, institucije sistema ne funkcionišu, zato nastaje problem sa brzinom donošenja odluka ili se sve završi neadekvatnom presudom. Zbog toga ne mislim da je rešenje u kaznenoj politici, već u tome da se menja svest društva. Pravosudni sistem je samo ogledalo nas samih", kaže Vasićka.
 
Nasilnici se osećaju zaštićeno
 
Krug nasilja, sačinjen od neprijavljivanja slučajeva, ignorisanja, neefikasnosti nadležnih institucija i nedostatka društvene svesti, dovodi do toga da se nasilje konstantno ponavlja. Biljana Stepanov kaže da su nasilnici ti koji se osećaju zaštićenima, a da bi trebalo biti obrnuto.
 
"Za razliku od drugih zemalja u kojima se nasilnik iseljava iz kuće ili stan, u Srbiji to nije slučaj. Naprotiv, oni prolaze nekažnjeno, pogotovo u manjim sredinama gde se policajci i građani znaju, pa se sve to prećuti. Nekažnjavanje nasilnika u prvom postupku dovodi do toga da se oni osećaju zaštićeno. To dovodi do toga da pomisle da će se uvek izvlačiti, zbog čega ponavljaju svoja nedela", ocenjuje Stepanov.
 
Prema rečima Gorana Miletića, reagovanje Srbije po pitanju nasilja nad LGBT osoba izaziva posledice u nekoliko pravaca, a najčešće se odnose na pravdu i na LGBT zajednicu.
 
"Pravni sistem nam je urušen, nepristrasno suđenje u razumnom roku ne postoji, što pokazuje da mi, kao građani, nemamo pristup pravdi. Ako posledice posmatramo sa pristupa LGBT zajednice, onda dolazimo do toga da se pojedinci ne osećaju sigurno, retko kad prijavljuju nasilje i žive pod stigmom. Time imamo jedan začarani krug, a državni organi ne priznaju da je taj problem dramatičan", zaključuje Miletić za 021.rs.
 
Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta "Mreža 21" koji finansira EU. Sadržaj predstavlja odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.