Novosađanin M.V. proveo je 14 meseci u istražnom zatvoru, u koji je dospeo nakon što ga je supruga prijavila za pedofiliju nad sopstvenim detetom.
Piše: Gordana Ćosić
Jedno je kada o porodičnom pravu pričaju stručnjaci, a sasvim drugo kada o tome govore ljudi koji su odlučili da izađu iz anonimnosti i javno ispričaju kroz šta su prošli tokom brakorazvodne parnice.
Prema rečima M.V. njegovi problemi počinju kada se razišao sa ženom, koja ga je nepunih mesec dana potom prijavila za obljubu i zloupotrebu položaja prema rođenom detetu, koje je tada imalo samo tri godine. Kako kaže, Centar za socijalni rad saslušao je samo njegovu suprugu i doneo mišljenje bez da je on ikada od iste te institucije bio saslušan.
Mišljenje je zatim odneto u tužilaštvo, gde je tužilac pokrenuo krivično gonjenje. Tokom tog perioda bio je 14 meseci u pritvoru, a ukupni troškovi suda od tada premašili su šest miliona dinara.
"Sto dana sam bio u pritvoru na Klisi i 11 meseci u kućnom pritvoru, dok me nije sačekalo super veštačenje nakon kojeg je donet zaključak da nisam kriv. Tu se mišljenje suda sukobilo sa mišljenjem Centra za socijalni rad. Ali nakon svega toga ja svoje dete i dalje ne mogu da viđam, a sud pri tome ne želi da mi pomogne iako sam nevin", kaže on za 021.
Nakon što je Krivično veće i Više tužilaštvo odbacilo optužnicu za pedofiliju, slučaj je prebačen na Osnovni sud, koji ga zatim tereti za nasilje u porodici i prema ženi i prema detetu. U međuvremenu se od žene i zvanično razveo.
Ubrzo mu je i krivica za nasilje nad detetom odbačena, da bi mu sada ostala optužba za nasilje nad ženom. Redakcija 021 je pokušala da stupi u kontakt i sa novosadskim Centrom za socijalni rad, ali ta ustanova nije voljna za bilo kakvu komunikaciju ovim povodom.
Inače, ovaj Novosađanin svoje dete nije video pune četiri godine. Na razne načine je pokušavao da dobije dozvolu da vidi ćerku, ali bezuspešno.
"Ja imam zakonsko pravo da viđam svoje dete, ali znam da mi sud to neće odobriti, jer kako da daju nekom ko ima u dosijeu da je osumnjičen za pedofiliju? Čak sam podneo zahtev da moji roditelji viđaju svoju unuku, ali ni to nisu dozvolili. Sve ovo podnosim samo iz razloga da bih ostao zdrav i normalan za nju, kako bi imala dobrog tatu, kada nam konačno budu dali da se vidimo", priča naš sagovornik.
Trenutno u Srbiji oko 100.000 dece raste bez oca ili očeve ne viđa u skladu sa sudskim presudama, kaže za 021 Dejan Pavlović, predsednik novosadskog Udruženja očeva, koje broji preko 200 registrovanih i još toliko neregistrovanih članova. On dodaje da su iskustva članova ovog udruženja mahom negativna, dok su pozitivni slučajevi statistička greška.
"Najveće probleme prave Centri za socijalni rad, koji bi trebalo samo da daju mišljenje i procenu o podobnosti roditelja. Međutim, centri prekoračuju svoja ovlašćenja i daju mišljenja kom roditelju dete treba da pripadne i kakav treba da bude model viđanja sa detetom" priča Pavlović.
Ukoliko se ne postigne dogovor o modelu viđanja deteta, čeka se presuda suda. Zakonska pretpostavka je da su stranke jednake pred sudom, ali u praksi se često dešava da se osećaju diskriminisane jer su emotivno upletene u slučaj, smatraju da sud nije postupio kako su oni želeli i najčešće uopšte ne razumeju sudske procedure, kaže Snežana Mitrović, sudijska pomoćnica pri porodičnim sudskim sporovima pred Osnovnim sudom u Novom Sadu.
"Sud služi tome da donese odluku a ta odluka, pogotovo u ovakvim procesima mora da bude prvenstveno u interesu deteta, dok su interesi roditelja na drugom mestu. Sud donosi odluku ne na osnovu tvrdnji jedne stranke, već na osnovu dokaza i izjava svih svedoka i veštaka", objašnjava Mitrovićeva.
Kako su brakorazvodni i postrazvodni sporovi maltene igre bez granica, često se dešava da obe strane jednostavno ne poštuju odluke i presude sudova. Ne samo što se oglušuju o sudske odluke, već se koriste različitim sredstvima kako bi supružnika predstavili kao nepodobnog.
Iako je rašireno gledište da su samo muškarci nasilnici a da su žrtve uglavnom žene, prema mišljenju sudskog veštaka i psihoterapeuta Dragutina Nikolića, koji se bavi visokokonfliktnim brakorazvodnim odnosima, ta predrasuda ne odgovara stvarnom i realnom stanju stvari.
"Statistika pokazuje da sudovi roditeljsko pravo poveravaju ocu u statistički zanemarljivom broju. Iz mog iskustva očevi itekako mogu da budu brižni i da neguju decu, tako da se postavlja pitanje da li zaista kvalitet roditeljstva zavisi od toga da li je roditelj muškog ili ženskog pola. Mislim da je predrasuda da je majka najbolji prirodni roditelj, a svedok sam da je ova predrasuda raširena i među stručnjacima, odnosno da je lošija majka bolji roditelj od oca", kaže on.
U Srbiji ne postoje istraživanja, praćenja i statistike i teško je doći do podataka za koje delo žene najčešće prijavljuju muževe i obrnuto, ali je zato kao zajednički činilac u praksu uveden sindrom zlonamernog roditelja. Kroz brojne prijave koje često dobijaju od svojih supruga, očevi bivaju značajno oštećeni, psihološki, emocionalno, ali i materijalno.
Redakcija 021 je pokušala da stupi u kontakt i sa novosadskim Centrom za socijalni rad, ali ova institucija nije odgovarala na mejlove.
Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta "Mreža 21" koji finansira EU. Sadržaj predstavlja odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.
